Teško je podići pogled u drveni križ koji mi visi na zidu. Još teže upraviti riječ živom Bogu. Znam da bi me za takvu izdaju svaki osim možda najboljeg prijatelja napustio, prezreo i odbacio, ali Božja logika je drugačija.
U ono vrijeme: Okupljahu se oko njega svi carinici i grešnici da ga slušaju. Stoga farizeji i pismoznanci mrmljahu: »Ovaj prima grešnike, i blaguje s njima.« Nato im Isus kaza ovu prispodobu:
»Čovjek neki imao dva sina. Mlađi reče ocu: ’Oče, daj mi dio dobara koji mi pripada.’ I razdijeli im imanje. Nakon nekoliko dana mlađi sin pokupi sve, otputova u daleku zemlju i ondje potrati svoja dobra živeći razvratno. Kad sve potroši, nasta ljuta glad u onoj zemlji te on poče oskudijevati. Ode i pribi se kod jednoga žitelja u onoj zemlji. On ga posla na svoja polja pasti svinje. Želio se nasititi rogačima što su ih jele svinje, ali mu ih nitko nije davao.
Došavši k sebi, reče: ’Koliki najamnici oca moga imaju kruha napretek, a ja ovdje umirem od gladi! Ustat ću, poći svomu ocu i reći mu: ’Oče, sagriješih protiv Neba i pred tobom! Nisam više dostojan zvati se sinom tvojim. Primi me kao jednog od svojih najamnika.’
Usta i pođe svom ocu. Dok je još bio daleko, njegov ga otac ugleda, ganu se, potrča, pade mu oko vrata i izljubi ga. A sin će mu: ’Oče! Sagriješih protiv Neba i pred tobom! Nisam više dostojan zvati se sinom tvojim.’ A otac reče slugama: ’Brzo iznesite haljinu najljepšu i obucite ga! Stavite mu prsten na ruku i obuću na noge! Tele ugojeno dovedite i zakoljite, pa da se pogostimo i proveselimo jer sin mi ovaj bijaše mrtav i oživje, izgubljen bijaše i nađe se!’ I stadoše se veseliti.
A stariji mu sin bijaše u polju. Kad se na povratku približio kući, začu svirku i igru pa dozva jednoga slugu da se raspita što je to. A ovaj će mu: ’Došao tvoj brat pa otac tvoj zakla tele ugojeno što sina zdrava dočeka.’ A on se rasrdi i ne htjede ući. Otac tada iziđe i stane ga nagovarati. A on će ocu: ’Evo toliko ti godina služim i nikada ne prestupih tvoju zapovijed, a nikad mi ni jareta nisi dao da se s prijateljima proveselim. A kada dođe ovaj sin tvoj koji s bludnicama proždrije tvoje imanje, ti mu zakla ugojeno tele.’ Nato će mu otac: ’Sinko, ti si uvijek sa mnom i sve moje – tvoje je. No trebalo se veseliti i radovati jer ovaj brat tvoj bijaše mrtav i oživje, izgubljen i nađe se!’«
Zanimljivi su mi prvi reci današnjega evanđeoskog odlomka. Isus dok sjeda za stol kako bi blagovao okuplja oko sebe mnoštvo carinika, koji su se smatrali izdajnicima svoga naroda, i grešnika. Naime, tu su bili svi oni čiji je život otvoreno bio u sukobu sa Zakonom koji je Bog dao preko Mojsija. Takvi nipošto nisu željeli imati ništa s farizejima i pismoznancima, a kamoli slušati što imaju reći. Ipak su se skupili oko Isusa „da ga slušaju“. No, ono što smeta farizejima, naočigled, nije to što Isus njima propovijeda, nego što s njima blaguje. Tada se naime smatralo da oni koji bi skupa jeli i pili imaju određeno zajedništvo – da su prijatelji i na neki način na istoj razini i istoga mišljenja. Stoga se farizeji odriču takvoga Mesije, jer Mesija ne bi mogao biti grešnik. Isus se stoga ustaje i izriče nama već poznatu prispodobu o dva sina.
To je Božanska logika. Ona toliko puta ide onkraj i moga najboljeg razmišljanja. Čeznem za nekom srećom i u tom svom nastojanju da je ostvarim često odem mimo Božjeg zakona. Nekad je to trenutak srdžbe, a nekad racionaliziranje i opravdavanje nečega što već u sebi znam da je krivo. Poznat mi je i onaj osjećaj nakon tih trenutaka kada shvatim koliko sam zastranio, koliko sam naštetio vlastitoj sreći. Tada je najteže Boga gledati. Teško je podići pogled u drveni križ koji mi visi na zidu. Još teže upraviti riječ živom Bogu. Znam da bi me za takvu izdaju svaki osim možda najboljeg prijatelja napustio, prezreo i odbacio, ali Božja logika je drugačija. Kada se natjeram da napokon uprem pogled u njega ne susrećem se s pogledom ljudskoga prezira, nego s ljubavlju oca.
To je ono što su prepoznali carinici i grešnici i što farizeji nisu mogli shvatiti. Oni su bili samo do pola u pravu. Kada je Isus sjeo s grešnicima on je stvarao novo zajedništvo, ali nije sebe učinio grešnikom, nego je grešnike učinio poput sebe. Pozvao ih je u zajedništvo s Ocem. Znao je njihovu sramotu i prezir koji im je svakodnevno ogorčavao život. Znao je njihovo iskustvo i na njega je dao odgovor ljubavi. Upravo je to poanta prispodobe. Čovjek nikad ne može pasti toliko daleko, a da ga ljubav Božja ne bi mogla sebi vratiti.
