Jesam li od onih koji su te na križ prikovali?
Jesam li Petar u vrtu?
Jesam li te zatajio? Jesu li me možda pitali čiji si sam, odakle dolazim i kamo idem? Da nisam slučajno Tvoj? Jesu, mnogo puta. Vjerojatno toliko puta da sam prestao to i primjećivati. Ja, Prijatelju moj, Tvoje stvorenje, htio bih biti s Tobom, ali toliko je jako to da želim biti i sa svijetom i svidjet se njemu. Biti njegov, a ne Tvoj. Još si u vrtu me upozorio da se pazim jer bih mogao biti slab. Ali dok sam uz Tebe sve mogu. A čim se malo odmaknem od Tebe, oslabim pa zatajim Tvoj glas i upozorenje. I onda kad kažem: Ma bude li trebalo i umrijet ću za tebe, ali neću te zatajiti (Mt 26,35), ne prođe puno pa te zatajim. Naivno Ti obećavam i ono što znam da ispuniti ne mogu.
Jesam, Petar sam prečesto.
Jesam li Filip?
Jesam. Toliko si s nama, ali i dalje ne vjerujem da si to stvarno Ti. Pričam ti puno, molim te puno; ne dopuštam da išta kažeš. Pitam Te skoro svaki dan da dođeš, da Te upoznam. Da pošalješ svoga Duha. Jer ako Tebe upoznam, upoznat ću i Oca (Iv 14,9). Mislim da si ti negdje otišao, da više nisi uza me. A zapravo sam ja taj koji je otišao od Tebe. Hodali smo skupa, slušao sam Te, učio od Tebe. Bio si stalno uza me, a nisam Te upoznao. Onda sam opet zavolio sebe pa sam Tebe ostavio tamo na jednom raskrižju da čekaš, a ja sam otišao drugim putem, svojim. Ti si ostao tamo čekati dok ja ne shvatim da ne mogu bez Tebe. Duša mi suha, žedna i bezvodna (Ps 63,2) traži izvor da se napije, a ne nalazi ga na svom putu. Ožedni da više ne može hodati pa se osvrne i vidi izdaleka Tebe, izvor žive vode. Vidi Te, ali sad treba proći neki put dok ti se ne vrati, jer nekad se ode i predaleko. Ali Tvoj sjaj nadvladava daljinu, i kad se god osvrnem prema Tebi, osvjetljavaš mi put do sebe. Ne samo da ga osvijetliš, nego ga i poravnaš (usp. Iz 40,3; Ps 1). Znam da me želiš za sebe.
Jesam, Filip sam.
Jesam li Juda?
Jesam. Kažem da Te ljubim, a zapravo te izdajem. Najviše onda kad obećam da više neću griješiti, ali opet sagriješim, opet padnem, onda kad ne podnosim teškoće. I onda kad zavidim, kad mi je krivo kad Ti drugi netko više služi, kad Ti drugi netko pere noge pomašću (Iv 12,3). I ne kažem to jer mi je stalo do drugoga, do pomasti, nego sam kradljivac k'o i Juda: stalo mi je do sebe.
I pitam se: Kako si se ti ponašao prema Judi po cijeli dan dok ste bili skupa? Jesi li pričao s njim? Jesi li ga gledao u oči? Jesi li se smijao njegovim šalama? Jesi li ga osuđivao? Gledao ga s prezirom, mržnjom? Ne znam, Prijatelju, kako si ti radio, ali mislim da nisi ovako kao ja…
Jesam, i Juda sam.
Jesam li Pilat?
I kad znam da treba drugoga braniti, i kad znam da slabijem treba priskočiti u pomoć propuštam učiniti ono što bi Ti učinio. Iako imam i želju, propuštam činiti i ljubiti jer me je strah, okrutna je svjetina. Lakše joj se prikloniti nego ići protiv nje.
Jesam, Pilat sam.
Jesam li jedan od onih koji su te trnjem okrunili, bičevali i pljuvali u Sveto lice? Jesam li od onih koji su vikali: ''Raspni ga, raspni!!''?
Jesam, svaki put kad ne ljubim kao što Ti ljubiš, kad ne praštam kao što Ti praštaš, kad sam mlak i bljutav (Lk 14,35).
Jesam li od onih koji su te na križ prikovali?
Jesam!
Jesam li…
Jesam!
Jesam mnogo toga što ne bih trebao biti, a premalo ono što bih trebao biti: ono što si Ti zamislio i stvorio. Svaki put kad želim biti ono što nisam, postajem i Juda, i Petar, i Filip… U ovom traganju za drugim i drugačijim, gubim i sebe i Tebe. U traganju za prihvaćanjem drugih, izostavljam biti prihvaćen od Tebe.
Pomozi mi da u ovoj korizmi saznam tko sam, da prihvatim sebe i da se odreknem želje da budem drugačiji nego što jesam. Jer jedino kad sam svoj, onda sam Tvoj. I jedino tada i one najmanje stvari, geste, pogledi, šutnja, postaju velike, jer su Tvoje, jer si Ti zamislio da ih ja činim, a ne netko drugi. A one velike? Neka ih čini onaj kojemu si Ti tako namijenio, ne ja.
Neka to bude moja askeza: odreći se želje biti ono što nisam, da bih zadobio Tebe.
Budi i ostani sa mnom, jer samo sam s Tobom ono što zapravo jesam.
